Umetnost se ne forsira

Ne kazem da sam ja neki veliki umetnik i da kiptim od ideja i nadahnuca, ali je interesantno sledece.
Koliko je puta bilo ko ko se iole bavi pisanjem ili kreiranjem pokusao da nesto na silu uradi, napravi, napise.

Slaba vajda

Mozes sedeti satima ispred belog papira (ili u novije vreme ispred otvorenog Word procesora) i cekati.

Cekas to nadahnuce koje nikako da naidje.
I tako mozes provesti minute, sate, a ono, nece ni da proviri. Kao da zna da ga cekas i da zelis da budes kreativan, ali namenrno zajebava.
I podsmeva ti se iz nekog budzaka tvog mozga.
"Ha, amo ti cekaj. Necu. Necu, bre"

Sacekaj i doci ce.

tetovaza

Kao srednjoskolac sam hteo da istetoviram (tj. da mi istetoviraju) jastreba na ramenu.
Na plecki u stvari.
Ono sto je interesantno je da bi taj jasterb bio u pokusaju uzletanja, a da bi mu na nogama bile one trakice.
A sada bitna stavka
Trakice bi drzala ruka.

E sta sad to meni znaci: Znaci mi to da bi to predstavljalo mene. Divlja ptica koja je stvorena za letenje po sumama i divljini, nikad pripitomljena do kraja, pokusava da uzleti do svojih visina, ali je neko uvek sprecava.

Nisam istetovirao. Ne zbog toga sto nisam smeo, ili nisam imao novca. Kada se isprofilisala slika u mojoj glavi, vec su tetovaze pocele da budu komercijalizovane. Mogao si na svakome da vidis barem neku tetovazu. Postalo je neukusno. Banalne stvari su ljudi tetovirali po sebi.
Najsmesniji su mi ljudi koji tetoviraju slavskog sveca, ili tigra koji vreba.
A znaci li im to sta?
Tetovaza je. pre no sto je kod nas pocelo tetoviranje kao dobar dan, znacilo nesto.
Osim toga, bilo bi lepo razmisliti da li zaista zelis to na svom telu. Kako ce to izgledati sa 50 ili 60 godina tebi na telu, ruci, nozi...

Nisam nasao sliku koju sam hteo da istetoviram, ali sam na netu nasao nesto sto najblize odgovara ukljestenom Jastrebu. Predivna ptica koja nije ni svesna svojih okova niti svoje slobode.
To je tetovaza predstavljala za mene.

Neverovatno

Neverovatno je koliko se puta moze primeniti jedan te isti sablon na neke ljude oko nas
Nekako sam razocaran. Tuzan, ne znam sta mi je ciniti. Imam nekog. Imam sve na svetu. A opet, imam utisak da mogu mnogo vise. I svakog trenutka kada pomislim da sam se odvojio, da cu poleteti neverovatnom brzinom ka svemiru, ka udaljenimm zvezdama i galaksijama gde nikada nijedna noga nije krocila, neko me povuce za noge.

Pokusacu. Ovog puta cu pokusati da to ostavim iza sebe. Da nastavim svojim putem i da ostanem a onima koji me podrzavaju u mojim stremljenjima. Jer mogu mnogo da ucinim i da pruzim ovom svetu.
Razmisljam na veliko. Razmisljam da mogu mnogo da zaradim i mnogo ljudi da usrecim i da svojim dodirom promenim njihov zivot. Da im olaksam barem u nekom aspektu zivljenje na ovoj planeti.
Jos malo sam ovde. Jos par godina u Srbiji, a zatim jos par godina u profesiji, a zatim jos par godina na poslu, a zatim jos par godina sa prijateljima. Jedina stvar koja ce biti zauvek je ta sto cu zauvek ostati sa njom.
Ona je moj smisao. Ona je razlog zasto zelim ovo sto zelim. Zasto sam se izvukao sa dna u mediokritet i zasto se sada iz mediokriteta izvlacim u nebesa. Dozivljavam vaznesenje.
Ona je bitna.